Piše: Tomislav Marković
“Srbija je velika tajna”, pevala je davno, davno Desanka Maksimović. I nastavljala “ne zna dan šta noć kuva, / niti noć šta zora rađa, / ne zna grm šta susedni grm sanja / niti ptica šta se događa / između granja”. Bila je to pesma o buntovnoj zemlji koja se bori protiv fašističkog okupatora, u kojoj je sve konspirativno i zavereno da otera neprijatelja i izbori se za slobodu. U toj zemlji “nijednog kuta ni lista nema / da nije tajna”, čak i nevina rosa nešto u sebi krije, baš kao i kamenje, njive, potoci i reke.
Beše to nekad, u vreme kad je ova zemlja bila na pravoj strani istorije.
I danas je Srbija velika tajna, ali ne za neprijatelje, već za sopstveno stanovništvo. I danas zemlja, potoci i reke, jezera i ledine kriju velike tajne, a čak i kada neka od njih bude otkrivena i vascelom svetu obznanjena, većina žitelja Srbije na neki čudnovat način uspe da o tome ama baš ništa ne zna. Na primer, od 2001. godine do danas otkriveno je da je srpska zemlja skrivala pet masovnih grobnica, a to je nekako ostalo nepoznato široj javnosti, koja protiv neprijatnih vesti ima instaliran neprobojni mentalni pancir u glavi i metalni oklop oko srca.
Pet manje poznatih masovnih grobnica
Pune su nam televizije emisija koje se zovu Ovo je Srbija ili već nešto slično, upoznavanje rodne grude je modni hit, ali nigde ni pomena o pobijenim civilima koji su zakopavani u jame širom naše zemlje bogate prirodnim lepotama. Lokacije kao što su Batajnica, Petrovo Selo, Perućac, Rudnica i Kiževak nisu baš u fokusu pažnje. Kad bi u jednom od popularnih kvizova nekim čudom bilo postavljeno pitanje “Šta povezuje ovih pet mesta”, bojim se da bi malo koji takmičar osvojio poene.
U okviru višedecenijskog procesa skidanja vela sa tajne, Fond za humanitarno pravo objavio je nedavno novi digitalni narativ, šesti po redu, pod naslovom Operacija skrivanja tela, u kojem se mogu pronaći brojni podaci o pomenutim masovnim grobnicama i još ponekim skrivnicama iz istog državnog zločinačkog poduhvata. Bavili su se time i ranije, objavili su 2017. godine dosije Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela, čiji je autor Nemanja Stjepanović. Na osnovu tog dosijea, a u sklopu projekta “Zona neodgovornosti” nastao je i najnoviji digitalni narativ, treba zlehude činjenice upakovati u format blizak mladoj “generaciji modernih tehnologija” (Savo Manojlović) koja negira genocid i tvrdi da je Kosovo srpsko i da će ostati srpsko.
U narativu su izneti svi važni podaci o masovnim grobnicama, o njihovom nastanku, otkrivanju, broju tela koja su u njima zakopana, kao i o tome u kojim su zločinima na Kosovu pobijeni, na koji način (najčešće vatrenim oružjem), te ko je komandovao vojnim i policijskim jedinicama koje su tamanile nevine ljude, kao i o onima koji su odgovorni za uklanjanje leševa.
Odjeljenje za asanaciju terena
Na primer, u Rudnici, selu u Raškoj koje se nalazi u blizini graničnog prelaza Jarinje, postoji napušteni kamenolom gde su otkrivena 52 tela civila. Za posmrtne ostatke 28 žrtava utvrđeno je da potiču iz zločina u Rezali na Kosovu, u opštini Srbica. U akciji Vojske Jugoslavije i MUP-a u Rezali, sprovedenoj pod komandom 37. motorizovane brigade VJ, 5. aprila 1999. godine ubijena su ukupno 42 civila. Tom brigadom komandovao je Ljubiša Diković koji je kasnije obavljao funkciju načelnika Generalštaba, kako pod demokratama, tako i pod naprednjacima. I jedan i drugi režim branili su svog generala do poslednje epolete, a za žrtve se nisu zauzimali, rečju – izabrali su stranu.
U digitalnom narativu se navodi da se uklanjanjem i sakrivanjem tela bavilo Odeljenje za asanaciju terena 37. mtbr VJ, te da je Ljubiša Diković izdao 5. aprila 1999. godine, na dan zločina u Rezali, “naređenje za ‘asanaciju bojišta’, u kojem se nalaže ‘pronalaženje i sakupljanje ljudskih (…) leševa i njihovo sahranjivanje’”.
Osam dana kasnije kapetan prve klase Rade Krsmanović i major Hasan Čorbić, koji su vodili Odeljenje za asanaciju terena, izvestili su policiju iz Kosovske Mitrovica da se “u selu Rezale, u blizini seoskog groblja nalazi više tela, 30-40, koji su zatrpani zemljom i šutom, od strane pripadnika Vojske Jugoslavije”. Istražni sudija je 18. aprila konstatovao da su u Rezali pronađena tela. Nakon toga o pobijenima nije bilo ni reči čitavih 14 godina, sve dok njihovi posmrtni ostaci nisu pronađeni u Rudnici u decembru 2013. godine. Na isti način dokumentovane su i sve druge masovne grobnice. Ovih pet za koje znamo.
Noge i ruke ispadaju iz hladnjače
U narativu se govori i o još jednoj dobro skrivanoj tajni koja je izronila, i to u bukvalnom smislu te reči. Radi se o hladnjači koju je lokalni ribar video kad je izronila iz Dunava kod mesta Tekija početkom aprila 1999. godine, pa je o tome obavestio policiju. Na lice mesta izašao je kriminalistički tehničar Boško Radojković zajedno sa roniocem Živadinom Đorđevićem. Potonji je primetio da je u bravi još uvek bio ključ, a na papučici gasa “kamen težine oko pet kilograma”.
Digitalni narativ sadrži brojna dokumenta kao što su snimci svedočenja, fotografije lokacija, forenzički izveštaji, policijski zapisnici, službene beleške. U slučaju hladnjače priložen je faksimil službene beleške Radne grupe MUP-a Srbije o razgovoru sa Živadinom Đorđevićem koji na jednom mestu kaže: “Boško Radojković je udaljio sva lica od hladnjače, a onda smo zajedno prišli hladnjači, presekli kleštima lanac i katanac, i kada smo otvorili vrata iz sanduka je ispala jedna ljudska ruka i noga”. Prepun je narativ ovakvih jezivih detalja koji dočaravaju strašnu realnost Srbije u zločinačko Miloševićevo doba.
Načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Vlastimir Đorđević direktno je rukovodio operacijom sakrivanja tela iz hladnjače i zataškavanjem slučaja. Prvo je naložio da se tokom noći tela pokopaju na području Kladova, ali pošto je to bilo nemoguće, u dve ture su kamionima prebačena u Batajnicu. Ukupno 83 tela i tri glave, sve što je pronađeno u hladnjači, transportovano je u batajnički Centar za obuku Specijalne antiterorističke jedinice. Kamione su vozili vozači MUP-a, sa policijskom pratnjom.
U digitalnom narativu se zaključuje: “Hladnjača je prevezena uz pomoć vučnog voza u Nastavni centar MUP-a u Petrovom Selu i tamo uništena eksplozivom. Akcija izvlačenja hladnjače i prebacivanja tela u Batajnicu koordinirana je iz vrha policije, a u njoj je učestvovao veliki broj pripadnika resora javne i državne bezbednosti, kao i jedan broj civila iz Javnog preduzeća ‘Komunalac’ i Hidroelektrane ‘Đerdap’. Vlajko Stojiljković i Vlastimir Đorđević proglasili su ceo slučaj državnom tajnom i u svrhu prikrivanja zločina pokrenuli akciju ‘Dubina II’“.
Državni zločin
Jasno je da operacija uklanjanja tela pobijenih albanskih civila nije bila nikakva improvizacija, već državni projekat u koji su bile uključene silne ustanove ove rugobne zemlje. Naređenje je poteklo sa samog vrha, od Slobodana Miloševića koji je još u martu ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću naredio “preduzimanje mera kako bi se uklonili svi tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima”. Na tom sastanku su bili i pomenuti Vlastimir Đorđević, kao i načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Radomir Marković. Stojiljković je potom odabrao ljude za izvršenje naredbe načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Dragana Ilića i Vlastimira Đorđevića. To je podrazumevalo angažovanje čitavih državnih struktura.
U maju je ponovo održan sastanak kod Miloševića kojem je prisustvovao i zamenik ministra policije Obrad Stevanović. Među priloženim dokumentima u narativu nalazi se i 88. stranica njegovog dnevnika. Na njoj piše ćirilicom Predsednik, a ispod toga: “Nema leša, nema zločina”. Teško da se sažetije može izreći suština ove operacije koja je rezultirala hladnjačama i masovnim grobnicama. FHP daje detaljni spisak učesnika u prikrivanje zločina, političkih planera i operativnih organizatora. Većina je prošla nekažnjeno, pogotovo rukovodeći policijski kadar i niži službenici. Nakon što su malo premeštali mrtve starce, žene i decu po Srbiji, mirno su nastavili da prave karijere, napreduju i odlaze u zasluženu penziju.
Poricanje je osuđeno na propast
Fond za humanitarno pravo neumorno radi na dokumentovanju silnih ratnih zločina iz devedesetih. Budući da živimo u državi kontinuiteta sa zločinačkim režimom Slobodana Miloševića, njihovi napori na otkrivanju sakrivene istine o krvavoj prošlosti ne ulaze u dominantni javni diskurs koji je obeležen poricanjem.
Međutim, dovoljno je pogledati bilo koji izveštaj, dosije, digitalni narativ ili neko drugo izdanje FHP-a, pa kristalno jasno shvatiti da poricanje genocida i zločina nema nikakve šanse. S jedne strane su zapenušani nacionalisti, ljubitelji pokolja i masovnih ubica, koji izvikuju 4-5 ispraznih floskula tipa “Nije istina”, “A šta su oni nama radili”, “Mladić je heroj”… Dakle, prazna i glupa retorika.
S druge strane stoje detaljni podaci, sudski procesi, hiljade svedočenja, forenzika, dokumenti, snimci, fotografije, dnevnici, priznanja, naučnici, istraživači, milioni i milioni egzaktnih podataka. Malo dugoročnije gledano, poricanje je osuđeno na propast. Pre ili kasnije, istina će izroniti na svetlost dana. Baš kao što je izronila ona hladnjača iz Dunava.
